KRIVO MI JE

MOLITVA PISCA

/Kafa iz starinskih šoljica od – krivo mi je što
ne pogledah - ali najverovatnije ”Meissen”
porcelana, Kraljevski dvor u Beogradu,
Sv. Andrej Prvozvani, 2003./

Gospode Hriste, sine Božji,
pomiluj me grešnog.
I molim Ti se,
Gospode Hriste,
sačuvaj me zdravim i čitkim.

I hvala Ti na svakom svanuću,
na svakom novom danu
u kojem mi je poklonjeno
da se ne uznosim slovom plitkim.

U kojem mi je
dato nebeskom voljom
da Ti se radujem, klanjam i molim,
da reč učinim plodnom i boljom.

I daj mi Bože snage
da držim pero
i kad mi misao klone
i daj mi nade
da dopisujem
i kad mi zvona ne zvone.

I daj mi oči da čujem
i daj mi srce da vidim.
Kad bližnjeg zaboli
da mu previjem dušu
blagom reči što leči.

I daj mi obraz čist
kao hartija bela
i daj da sejem i žanjem
samo dobra dela.

Daj da pevamo
kada bismo plakali
da ne pisnemo
kad bismo urlali.

Da stihovima ratuju,
rimom pregovaraju,
da mi slog dozivaju,
da me kroz redove pitaju
kada skitaju.

Da ne zalutaju
dok me čitaju.
Da me se sete kad najjače vole
da se za reč pridrže
kad ih obećanja zabole.

Da uz moju strofu ćute
kada im rane bride,
da veruju
da će iza zareza
opet sunce da vide.

Da me imaju
i da me daju,
da me ponavljaju
kada se kaju.

I molim Ti se
Gospode Hriste
Sine Božji,
Ne izgnaj me u pakao
Zaborava,
i ne daj da me pokrije prašina.

Već daj da me,
molim ti se,
bar pokatkad
redovima prebiraju.
Glasno il u sebi,
od posvete i naslova,
sa oca na sina.

KAKO JE UMRLA LENKA DUNĐERSKI

/Prvomajska kafa u “Fantastu”, naoblačilo se nad
ravnom Bačkom/

Lenka: Kiša će. Da uđemo?

Laza: Nemojte, Eli. Nek’ pokisnemo ako je tako
suđeno.

Lenka: Eh, šta učini od nas taj, po vama,
bezopasni pljusak, moj pesniče dragi.
Drhtimo ovde potpuno mokri i izgledamo
k’o da smo potpuno nagi.

Laza: Vi, čujem, dišete Eli,
ali ja, ja s disanjem stajem i više ne znam
gde sam.
Eto šta učini nevreme u nevreme.
Taj muslin što se do maločas oko vas
vijorio, sad se uz vaše telo slepio i sasvim
priljubio,
da bih, da sam mlađi,
tu vašu haljinu ljubomorno izgrdio.
Oprostite, ali ja vas sada moram napustiti,
moja Eli.
Da ne beše ovog pljuska, stajao bih kraj
vas život celi.

Lenka: Dragi pesniče, ja vas ne razumem.
Šta vas od mene tera, da shvatim ne
umem.

Laza: Eli, vi ste mi misao omeli.
Ah, milost mojoj sedoj glavi u kojoj đavo
požude upravo pobedu slavi.
Razumite Eli, moram otići.
Ovo nisu ni prazne reči, ni note lake.
Ko je još uspeo da skupi dugu u šake?
Usnama da je prinese,
a da ga glisando boja u samoljublje ne
uznese?
Da vas takvu bajnu obljubim, samo očima
smem,
a i one se sklapaju pred vašom blještavom
lepotom
i zato odlazim slep i nem.
Doveka će moje oči lagati mrak u kojem
vas moja mašta čuva,
od olujne strasti što odasvud iz mene
izbija i duva.
Ako se usudim da snevam kako na vas…
takvu… spuštam prste,
Oh Eli, biću drznik od one najordinarnije
vrste. Vi me, uveren sam, razumete, sve
ove moje reči, ova slova koja mi grudima
lete.

Lenka: Bojim se da je suviše kasno, dragi moj
pesniče.
Mi više nemamo kud.
Ne vredi nit’ da se beži, nit’ u pomoć viče.
Bilo bi kasno, velim vam, i da ste
rođenjem odlučili da budete hrast koji
negde samotan niče.
Sletela bih na vaše grane kao ptica.
A danas bi, i tad, bio pljusak. Bila bih
slavuj što na vašem listu peva i kliče.
Ovo je sudbina.
Ovo je trenutak kojem se nazdravlja
čašom vina, bogovi lirom, pesnici
stihovima.
Izrecite ova imena: Laura i Petrarka, Jelica
i Prijezda, Romeo i Julija…
svaka epoha po jednom velikom i pravom
ljubavlju sija.
Nemojte otići.
Zar u ovom susretu ne prepoznajete
večnost?
U vašem srcu, od ovog pljuska, ja biću
stalni gost.
Molim vas, dajte mi vaš dlan.
Bilo gde da ga na mene spustite,
ispunićete mi san.
I bilo gde da ga na mene stavite,
ja ću umreti, znam.
Pa ipak vas preklinjem,
dotaknite mi grudi.
Hoću da osetim ovo što tinja,
kako se razgoreva i budi,
a onda - kad me celu razbudi,
da spoznam,
šta budem kad se usudim…

Laza: Ako vas dotaknem,
raspršiću ovu divnu sliku, Lenka,
plašim se, od vašeg mirisa,
ostaće mi samo senka.
A šta ću posle, bez snova?
Nit’ mogu zauvek da zaspim,
nit’ da želim svitanja nova.
Zbogom, Eli moja.
Otići ću pre nego vaša haljina
bude opet suva i istih boja.
Te ljubavne zvezde još kratko će da iskre,
do proleća može biti,
a do narednog letnjeg pljuska vi ćete me
sasvim zaboraviti.

Lenka: Ja ne kanim, moj pesniče,
ikad više suze prolivati.
Niti marim gde ćete, od momenta ovog,
biti.
Zar sam vam uputila neki uslov, il’
nezgodan upit?
Ta znam ja da ljudsko srce ne može
podneti božanski ushit.
Pred strašću
kojom me zapljuskuje vaš pogled,
za koji tren pašću.
I ne žalim.
Zato što ovo doživeh, nebesima hvalim.
Samo vam moje devojačko srce
i opet ponizno traži,
dajte mi vaš kažiprst,
makar prst najmanji, eto, je l’ važi?
Oh, spustite ga među moje usne…
...da, tako.
Pljuvačkom ću ga ovlažiti da vam bude
meko, da klizne lako…
Gledajte me, ne spuštajte pogled,
moj poeto.
Oblizujem se. Lagano. Pred vama.
Bez srama, eto!
Krotim i umirujem jezik
dok vam ga ližem,
dok oko nežnog rumenog vrha
nepcima kližem.
Uzeću vam ga među zube, još dublje,
da me osetite tek malo grublje,
da znate da smo od mesa i krvi,
da osetite želju kako raste… struji…
kako udovima vrvi…
Kako plamti, bukti!
Da se uverite da smo pravi,
da nas ima na javi,
da nas zaista ima,
ne samo međ’ snovima.

Laza: Gospođice Lenka…
Zaboga… to, kako vi dišete…
nemojte… više… Eli moja… kako ga vi…
meni… sišete…
Stanite… Lenka! Ja nisam znao da to
tako… Eli! Želite…

Lenka: …ja bih da me još volite.

Laza: Ja vas, Lenka, volim.
Volim vas i voleću vas zauvek.
Ali, da odem,
to je meni starom sad jedini lek.

Lenka: Znam da se i sami negde u sebi rugate
klišeu koji ste upravo izrekli.
Samo su se obični smrtnici na toj vatri
predrasuda pekli.
Ta, mogli smo se ne sresti nikada.
Šta je razlika u našim godinama,
kakvi su to smešni gresi,
u odnosu na beskrajno NIKAD, koje je
moglo i nama da se desi.

Laza: Vaš pogled, Lenka,
vaš pogled me diže i gori.
vaš pogled dušu žeže,
vaš pogled mi utrobu reže.
Gasi mi žeđ, a glađu me mori,
toli mi glad, pa me žednog kori.

Lenka: Vaš pogled, gospodine Lazo…
Hm… neki bi pesnik to ovako kaz’o:
pogled koji ću od sad jedino da vidim,
pred kojim trnem, pred kojim bridim.
Pred kojim, ma i da sam gola,
vaša biću cela, a moja - do pola.

Laza: Eli, moj anđele.
Ljubio bih vaše stope bele
Vaše šake, vaše usne male.
Što i sada umeju da zbijaju šale.
Ta, slušajte šta vam se kaže.
Ne ja, moji dugovi to traže.
Morate mi verovati,
drugoj sam reč morao dati.
Od mene će se zahtevati,
drugu moram oženiti.
A kakav bih lupež bio
ako bih vas prevario?

Lenka: Ovo se neka groteska daje,
muškarac mog života se udaje!
Ali, slutim po setnom tonu,
zarad svega toga - duboko se kaje!

Laza: Ne Eli, to mi se srce od duše deli…

Lenka: Vidite, ja bih bez vas još i mogla nekako,
ali uz drugo biće, ama baš nikako.
Ja…, svakako umirem, dragi moj pesniče,
sve ljubavne smrti jedna drugoj sliče.
Tako da - da l’ svisoh od strasti il’ od tuge,
to neće precizno zanimati druge.
Ma, do narednog pljuska - niko to više
istraživati neće,
a vas zaklinjem, ne palite mi sveće, ne
donosite cveće.
Jer dole, u zemlji, biće samo trulež i
oglodane kosti,
pa se, barem vi, tako posebni,
manite trivijalnosti.
Mene, to jedino želim,
nosite zauvek u vama,
i koga god u postelji ljubili,
nek u vašem srcu budem ja - sama.

Laza: Da nisu nahrupile iz vaših mednih usta,
mislio bih da su ove reči
kakva kletva pusta.

Lenka: Pregolemu tugu što mi vas nema,
izdržati neću.
A ni radost što nas pljusak spoji,
tu pregolemu sreću.
Pred kim da kleknem, da pevam,
da hvalim što se okusismo?
Kome da kažem hvala, kada budem slala
Oproštajno pismo?
Malo ko od ljuske sorte
uspe po oblacima da šeta.
Ako sam se, uz vas, u posebnosti
uzoholila - onda, neka sam kleta.
...

Moj pesniče.
Čujete li kako vam peva, kako vas viče.
Od nekog davnog letnjeg pljuska, šeta se sama.
Gore.
Da vas čuva, ne da vam po sećanjima ore.
I sve vam prašta.
Kaže: Neka.
Strpljiva je.
Ona zna, vredi da čeka.