Горска вила и делија с лажним именом

Када је Бог стварао свет и када је планине и реке по земљи распоређивао, наиђe некаква Грррдна Грдоба која се од тих Божијих лепота хтела негде на сигурно склонити. Мислила је и - смислила. Чим се Бог замајао и у прављење океанских дубина задубио, Грдоба му украде џак пун брда које Он још не беше по земљи распоредио. Брже-боље, она врећетину пребаци на леђа, па се вину небу под облаке. Летела је и летела, тражећи где би могла какав заклон да сазида. Наједаред врећа пуче, а сва се она брда просуше. Знајући да је Бог засигурно чуо овај тресак, Грррдна Грдоба се шћућури у неку пукотину. А оно место, где се сва каменита голет из џака расула, прозваше људи Црна Гора.
У Црној је Гори одувек било великих јунака и мудрих глава. И ваљда зато што је цела та земља од сурих стена и планина начињена, тамо је мало било кмеза и пекмеза - пре би се деца научила по горама верати, него уз мајчине скуте ходати. Таква је била и малена Зорка, кћер црногорског кнеза Николе. Ништа јој није било милије него да скакуће са стене на стену, да се узвере на што вишу планину, па одозго облаке и под њима море да посматра. Узалуд су родитељи упозоравали: - Пашћеш, Зорка! Настрадаћеш, Зорка! – јок, није слушала. Јер у тишини неслућених висина, затворила би очи и замишљала како је у красотицу израсла и како издалека долази неки леп краљ и баш њу, за жену бира. Зато се Зорка поваздан пентрала: да сањари и да одозго, к’о права владарка, мотри људе и ствари.
И тако, једног летњег дана, када од силне жеге ни муве нису хтеле полетети, запути се лаконога Зорка на највиши од свих врхова. Пењала се, саплитала, подизала, клазила... Небо је изгледало све ближе, а земља све даља. - Пуф-пант, пуф-пант, пуфпантала је све уморнија Зорка. А онда је угледала пропланак са тепихом траве испод разгранатог чемпреса. Баци се потрбушке на то парче  меке хладовине и онако исцрпљена, одмах заспа. Још јој се ни капци у први дремеж не беху спојили, кад се изнебуха појави она Грдоба, која се међу тим каменитим стенама, због оног лоповлука, већ стотинама година скривала. Наже се над Зорку, па помисли: - Како је румена и лепа. Није као ја: стара и ружна. Мрррзим је! Сигурно ме је видела, па се од страха стровалила. Хм... можда ми је  скровиште отрила. Кад гура нос тамо где му није место, казнићу је казном најстрашнијом!
Грдоба снажно замахну тамним огртачем начињеним од клот-чемера и фркет-јада, па загрме над уснулом Зорком: - Нека си лепотица и нека си кнежевскога лица, желим ти да никад не постанеш краљица! И нека те ово моје проклетство стигне чим те будност из сна дигне!
Грдоба ишчупа једну длаку из Зоркине црне и дуге косе и одјури остављајући за собом вртлог смрдљиве прашине. А, Зорка, чувши ову буку, трже се из сна, па помисливши како грми и како се гадно невреме спрема, похита кући.
Зорка ни пола низбрдице не беше прешла, а Грдоба већ стиже далеко, чак изнад друге земље. Толико беше побеснела, да је заборавила на ону Зоркину длаку с којом је ко зна какве црне магије намеравала. Док је Грррдна махнито летела, длака јој испаде и ношена лаганим ветром, ова се влас лелујаво спусти право на брке делије који се одмарао подно велике храстове крошње.
Момчина је у овом крају био познат као Петар Мркоњић, јунак који се по тим босанским шумама за слободу српског народа борио. Јер, кад су великаши свет делили, ондашњи српски кнез Милан је тај део српске земље аустроугарском цару поклонио, а за узврат, лукави Аустроугари су остале великаше наговорили да се Србима врати Косово, које је, заправо, одувек и било српско. Ту  неправду Петар није могао поднети. Накострешили му се брци, ражестио му се поглед! Причало се како је целу своју очевину дао за сабље и пушке и како је то оружје саборцима поделио. Јуришао је први, не плашећи се смрти ни бола. Шапутало се да је он унук чувеног Карађорђа и да и њега анђели од метка чувају.
Ако су му нарав по поштењу упознали, лик су му по дугим и негованим брцима препознавали. И баш на те бркчине Петра Мркоњића пала је влас књегињице Зорке. Осети Пера најпре као да га нешто голица. Мрдуцкао је брцима лево - десно, па још више лево и још десно. Онда поче хукати, мислећи да ће отерати тог лептирића што га зачикава. Одједаред је тако јако кихнуо да му спадоше и капа и опанци! Трљао је брке, нос... кад ли га одједном обасја широк осмех. Осети Петар како му се лагано из бркова шири слатко-нежни мирис и како му се спушта све до срца, а одатле му читаву душу неизрецивом срећом опија. - Ако би љубав имала мирис, онда би, вере ми, овако мирисала, размишљао је Петар. Биће да је ми је стигло време за женидбу. Ово је Божији знак, јер босанска шума не може на девојачке косе мирисати!
Поче Петру срце снажно ударати. Он поскочи, стресе травчице са себе и попе се на коња. Потера вранца свом силином, не би ли што даље побегао од оног храста под којим је своје невојничке мисли оставио. - Наћи ћу те моја горска вило, рече гласно. - Само да овуда оружје утихне и да се више не морам крити и лажним презименом Мркоњић представљати. Само да сви душмани оду, да се могу у моју Србију вратити. Тада ћу те ја потражити!
И знаш шта? Заиста ју је пронашао!
Годинама касније, чу Петар да на врху једне од високих црногорских планина живи прелепа кћер  кнеза Николе. Отиде тамо и како крочи на оно каменито тле осети онај миомирис, који је давно, у босанској шуми, у његово срце унео слатки немир и наду. Кад угледа Зорку, истог се трена укочише и Петар и Петрови брци. Не часећи часа, уз дубок наклон, замоли је да постане његова жена. Убрзо потом, у црногорским дворима, венчаше се Зорка и Петар Карађорђевић, кћи црногорског кнеза и унук српског вожда Карађорђа.
Младожења је испунио свој завет: оженио се горском вилом коју је до краја живота волео. И Зорка је свога мужа пажњом обасипала и вазда му помагала да се на чело своје земље врати. Знала је она добро да је од свих Петрових љубави, она којом српски народ љуби - одувек била највећа. Ипак, Зорка свој сан није досањала. Истина, Петар ће неколико лета доцније бити проглашен краљем Србије, али (проклета да је Грдобина клетва!) Зорка није довољно дуго поживела да дочека да, уз њеног Петра, и она буде краљевском круном овенчана.